Ima li neko olovku?
Ima li neko olovku?
OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ VELIKE BRITANIJE
JEFTINA je, odmah spremna za upotrebu i veoma lagana. Komotno može da stane u džep. Ne treba joj energija za pokretanje, nikad ne procuri a trag koji ostavlja može se obrisati. Deca je koriste dok uče da pišu, talentovani umetnici prave remek-dela pomoću nje, a većina nas drži jednu pri ruci da bismo nešto pribeležili. Da, obična olovka je jedno od najjeftinijih i najčešće korišćenih sredstava za pisanje na svetu. Zadivljujuća priča o njenom pronalasku i razvoju počinje jednim slučajnim otkrićem na seoskom području u Engleskoj.
Crno olovo
U 16. veku, u brdima u dolini Boroudejl, u Jezerskoj oblasti na severu Engleske, pronađeno je grumenje nepoznate crne supstance. Iako je taj mineral izgledao kao ugalj, nije goreo i ostavljao je sjajan, crn trag koji se lako brisao. Zbog njegovog masnog sastava, zavijali su ga u ovčiju kožu ili su pravili kratke štapiće koje su vezivali žicom. Ne zna se ko je prvi došao na ideju da crno olovo stavi u držače od drveta, ali do 1560-ih, jednostavne drvene olovke stigle su na evropski kontinent.
Uskoro se crno olovo iskopavalo i izvozilo za potrebe umetnika, a u 17. veku se praktično svuda koristilo. U isto vreme, proizvođači olovaka pokušavali su da usavrše sredstva za pisanje koja su pravili od crnog olova. Čisto crno olovo iz Boroudejla, koje se lako vadilo, postalo je meta lopova i krijumčara. Zbog toga je Britanski parlament 1752. doneo zakon kojim se krađa tog materijala kažnjavala zatvorom ili progonom u kažnjeničke kolonije.
Godine 1779, švedski hemičar Karl Šele došao je do neočekivanog otkrića da crno olovo u stvari uopšte nije olovo već meki oblik čistog ugljenika. Deset godina kasnije, nemački geolog Abraham Verner nazvao ga je grafit, od grčke reči grafein što znači „pisati“. Da, suprotno njihovom nazivu, olovke u stvari ne sadrže nimalo olova!
Razvoj olovke
Engleska je godinama držala monopol nad proizvodnjom olovaka jer je tamošnji grafit bio dovoljno čist da je mogao da se koristi bez dodatnog obrađivanja. Pošto je evropski grafit bio slabijeg kvaliteta, proizvođači olovaka pokušavali su da pronađu nove načine da poboljšaju olovke. Francuski inženjer Nikola-Žak Konte pomešao je samleveni grafit sa glinom, tu smesu je oblikovao u štapiće i ispekao u peći. Menjajući odnos grafita i gline, pravio je mine za olovke različitih nijansi crne boje — što se radi i danas. Konte je svoje otkriće patentirao 1795. godine.
U 19. veku proizvodnja olovaka postala je unosan posao. Grafit je bio otkriven na mnogim mestima, uključujući Sibir, Nemačku i područje današnje Češke. U Nemačkoj i kasnije u Sjedinjenim Državama, otvorene su mnoge fabrike. Mehanizacija i sve veća proizvodnja prouzrokovali su pad cena tako da su početkom 20. veka čak i deca u školama koristila olovke — drvene „olovke za jedan peni“, kako su ih zvali u Sjedinjenim Državama.
Savremena olovka
Svake godine širom sveta proizvede se na milijarde olovaka, što olovku čini idealnim, univerzalnim sredstvom za pisanje i crtanje. Običnom drvenom olovkom može se povući linija duga 56 kilometara i napisati 45 000 reči. Metalne ili plastične patent-olovke imaju tanke mine koje se ne moraju oštriti. Drvene bojice umesto grafita imaju pigmente različitih boja.
Univerzalna, otporna, jednostavna i efikasna, skromna olovka ne pokazuje znake zastarelosti. Zato ćete i narednih godina kod kuće ili na poslu verovatno čuti pitanje: „Ima li neko olovku?“
[Okvir/Slika na 13. strani]
KAKO GRAFIT DOSPEVA U OLOVKU?
Smesa od samlevenog grafita, gline i vode provlači se kroz usku metalnu cevčicu iz koje izlazi u obliku nalik na duge špagete. Nakon što se osuši, iseče i ispeče u peći, grafit se potapa u vrelo ulje i vosak. Drvo koje se lako reže, najčešće kedrovina, iseče se u tanke glatke daščice — s izdubljenim žlebovima — debljine kao pola olovke. Grafitne mine se ubacuju u te žlebove, a druga daščica se namaže lepkom i pritisne na prvu daščicu. Kad se lepak osuši, seku se pojedinačne olovke. Nakon oblikovanja, šmirglanja, bojenja i utiskivanja naziva proizvođača i drugih oznaka, olovka na kojoj se ne vide tragovi gde je spojena, spremna je za korišćenje. Ponekad se na olovku dodaje gumica za brisanje.
[Izvor]
Faber-Castell AG
[Okvir/Slika na 14. strani]
KOJU OLOVKU DA KORISTIM?
Da biste izabrali odgovarajuću olovku, pogledajte slova ili brojeve utisnute na olovci. To su oznake za stepen tvrdoće ili mekoće. Mekši grafit ostavlja tamniji trag.
HB je oznaka za univerzalnu, srednju tvrdoću grafita.
B je oznaka za mekši grafit. Broj kao što je 2B ili 6B označava stepen mekoće — što je veći broj, grafit je mekši.
H je oznaka za tvrđi grafit. Što je veći broj — 2H, 4H, 6H i tako dalje — grafit je tvrđi.
F je oznaka za tvrdoću grafita između HB i H.
Neke zemlje koriste drugačije oznake. Na primer, u Sjedinjenim Državama broj 2 označava istu tvrdoću grafita kao HB. U tom sistemu označavanja veći broj ukazuje na tvrđi grafit.