У неким старијим библијским преводима, као што је Даничић–Караџић, реч „пакао“ се користи у неким стиховима (Псалам 16:10; Дела апостолска 2:27 a). Као што је приказано на сликама у овом чланку, многи верују да је пакао место где се зли људи заувек муче. Али да ли се то слаже са оним што Свето писмо каже о паклу?

У овом чланку

•  Да ли је пакао место где се људи вечно муче?

•  Да ли прича о богаташу и Лазару потврђује да пакао постоји?

•  Да ли пакао представља патњу умрлих због тога што су свесни да су одвојени од Бога?

•  Да ли се неко вратио из пакла?

•  Библијски стихови о паклу, то јест гробу

•  Изворне библијске речи

•  Учење о паклу кроз историју

 Не. Изворне речи (хебрејски: „шеол“; грчки „хад“) које су у неким старим библијским преводима преведене као „пакао“ заправо се односе на „гроб“, то јест симболично место где почивају умрли. Свето писмо каже да они који се налазе у том „гробу“ више не постоје.

•   Мртви нису свесни ничега и не осећају бол. „Нема деловања и расуђивања, знања и мудрости у подземљу“ (Проповедник 9:10, Нови српски превод, фуснота). Дакле, у паклу се не могу чути урлици људи који се муче. Напротив, у Светом писму пише: „Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао“ (Псалам 31:17, Даничић–Караџић; Псалам 115:17, фуснота).

•   Бог је рекао да је казна за грех смрт, а не паклене муке. Бог је првом човеку Адаму рекао да је казна за кршење његовог закона смрт (Постанак 2:17). Уопште није помињао паклене муке. Касније је Адам заиста погрешио и Бог му је тада рекао каква га казна чека: „Јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (Постанак 3:19). Дакле, Адам је једноставно престао да постоји. Да је Бог имао намеру да Адама мучи у вечној ватри, то би му сигурно рекао. Бог није променио казну за грех. Много година након што је Адам умро, он је надахнуо једног библијског писца да напише: „Плата за грех је смрт“ (Римљанима 6:23). Нема потребе за већом казном од тога, јер „ко је умро, ослобођен је од свог греха“ (Римљанима 6:7).

•   Богу је одвратна и сама помисао на вечно мучење (Јеремија 32:35). То је неспојиво са оним што Свето писмо каже о њему: „Бог је љубав“ (1. Јованова 4:8). Он жели да му људи служе зато што га воле, а не зато што се плаше мучења у паклу (Матеј 22:36-38).

•   Добри људи су отишли у пакао. Према преводима на неким језицима који користе реч „пакао“, и верне Божје слуге, попут Јакова и Јова, на крају одлазе у пакао (Постанак 37:35; Јов 14:13). Чак се и за Исуса Христа каже да је био у паклу након што је умро, а пре него што га је Бог ускрснуо (Дела апостолска 2:31, 32). Дакле, логично је да се у тим преводима реч „пакао“ не односи на место вечних мука, већ на гроб. b

 Ова Исусова прича је забележена у Луки 16:19-31. Он ју је испричао с циљем да својим слушаоцима пренесе неке важне поуке. То није прича из стварног живота (Матеј 13:34). Више појединости о значењу ове приче може се наћи у чланку „Ко су били богаташ и Лазар?“

 Не. Учење да мртви пате због тога што су свесни да су одвојени од Бога није у складу са Светим писмом, које јасно каже да мртви нису свесни ничега (Псалам 146:3, 4; Проповедник 9:5).

 Јесте. Свето писмо говори о деветоро људи који су били у гробу (према неким преводима у „паклу“) и вратили се одатле тако што су ускрснули. c Да су они били свесни ичега док су били тамо, вероватно би о томе нешто и рекли. Међутим, вреди запазити да нико од њих није споменуо да је тамо нешто доживео, а камоли да је био мучен. Зашто? Зато што Свето писмо, као што смо већ рекли, каже да мртви нису свесни ничега. Они су у стању налик дубоком сну (Јован 11:11-14; 1. Коринћанима 15:3-6).