Желела сам да будем попут Јефтајеве ћерке

Испричала Џоана Соунс

Још у тинејџерским данима, жарко сам желела да будем попут Јефтајеве ћерке. Испричаћу вам шта сам имала на уму и како сам с временом умногоме постала као она.

ГОДИНЕ 1956. била сам први пут на већем скупу Јеховиних сведока у Бомбају (садашњем Мумбају), у Индији. То је била прекретница у мом животу. Дубоко ме је дирнуло предавање у ком је било речи о Јефтајевој ћерки.

Можда сте прочитали у Библији да је Јефтајева ћерка, очигледно још као тинејџерка, пристала да се не удаје. Тиме је омогућила свом оцу да испуни завет који је дао. Тако је она као неудата жена до краја живота служила у Јеховином дому, то јест светом шатору (Судије 11:28-40).

Како сам само желела да будем као она! Али постојао је један велики проблем — тада је у нашој култури у Индији било незамисливо да неко не ступи у брак.

Моја породица

Била сам пето од шесторо деце Бенџамина и Марселине Соунс. Живели смо у Удупију, граду на западној обали Индије. Наш матерњи језик је тулу, који говори око два милиона људи. Међутим, као и већина становника из нашег града, ишла сам у школу на језику канада.

Брак и одгајање деце су одувек били веома важни у нашем друштву. Док сам расла, мислим да никад нисам чула на свом матерњем језику речи „самаштво“, „усамљеност“ или „носталгија“. Као да ништа од тога није ни постојало. Примера ради, у нашем домаћинству су поред моје породице живели и мајчини и очеви родитељи, моји ујаци, тетке, тече, као и њихова деца.

У нашој култури је владао матријархат. Сродство се рачунало по женској линији и ћерке су добијале већи део наследства. У неким заједницама народа Тулу, девојка би након удаје остала у мајчином дому а њен муж би дошао да живи код ње.

Пошто је моја породица прихватила хришћанство, неке ствари су биле другачије. Мој деда се као поглавар породице сваке вечери молио Богу и читао нам наглас из Библије на језику тулу. Кад год би отворио своју похабану Библију, било је то као да отвара ковчег са благом. Тако сам то волела! Моју радозналост је пробудио Псалам 23:1, где пише: „Јехова је мој Пастир. Ништа ми неће недостајати.“ Питала сам се: ’Ко је Јехова и зашто је назван пастиром?‘

Са очију су ми спале „љуске“

Због економских проблема након Другог светског рата, преселили смо се у Бомбај, удаљен преко 900 километара од нашег града. Тамо су 1945. два Јеховина сведока посетила мог оца и оставила му једну брошурицу на темељу Библије. Отац је упијао оно што је читао као исушена земља кишу и почео да прича о томе другим људима који су говорили тај језик. Од мале групе за проучавање Библије, у Бомбају је почетком 1950-их настала  прва скупштина на језику канада.

Отац и мајка су нас децу учили да марљиво истражујемо Библију и вешто поучавамо друге. Сваког дана су налазили прилике да се с нама моле и проучавају (Поновљени закони 6:6, 7; 2. Тимотеју 3:14-16). Када сам једном читала Библију, са очију су ми такорећи спале „љуске“ и ја сам прогледала (Дела апостолска 9:18). Схватила сам да је Јехова попут пастира јер води, храни и штити своје слуге (Псалам 23:1-6; 83:18).

Јехова ме је држао за руку

Крстила сам се убрзо након незаборавног конгреса у Бомбају 1956. Шест месеци касније сам по узору на свог старијег брата Прабакара почела да пуновремено проповедам добру вест. Иако сам жарко желела да говорим другима о библијској истини, кад год бих покушала да започнем разговор понестало би ми речи. Муцала сам и глас ми је подрхтавао. ’Ово могу да радим само уз Јеховину помоћ‘, јадиковала сам у себи.

Јехова ми је пружио помоћ преко мисионара Хомера и Рут Макеј из Канаде, који су 1947. похађали мисионарску школу Јеховиних сведока у Њујорку. Они су ме такорећи држали за руку док сам несигурно правила прве кораке у служби проповедања. Рут је редовно вежбала са мном презентације за проповедање од врата до врата. Тачно је знала како да ме смири. Чврсто би стегла моје руке које су дрхтале и рекла ми: „Не брини драга, покушајмо на следећим вратима.“ Њен умирујућ глас ми је уливао снагу.

Једног дана сам сазнала да ћу сарађивати у служби са Елизабет Чакранарајан, која је била доста старија од мене и искусна у поучавању о Библији. Моја прва реакција је била: ’Како ћу живети с том сестром? Она је много старија од мене!‘ Али испоставило се да ми је био потребан баш такав сарадник.

„Никада нисмо заиста сами“

Најпре смо биле послате у историјски град Аурангабад, скоро 400 километара источно од Бомбаја. Убрзо смо постале свесне чињенице да смо једини Сведоци у граду са скоро милион становника. Осим тога, морала сам да учим марати, најзаступљенији језик у том граду.

Понекад би ме преплавио осећај усамљености и плакала бих попут детета без мајке. Елизабет би ме тешила мајчинским гласом: „Можда смо понекад усамљени, али никада нисмо заиста сами“, говорила би ми. „Иако си далеко од својих пријатеља и породице, Јехова је увек уз тебе. Нека ти он буде пријатељ и усамљеност ће брзо ишчезнути.“ Те њене речи ми значе и дан-данас.

Када нисмо имале довољно новца за превоз, дневно смо пешачиле до 20 километара прашњавим или блатњавим путевима, по врућини и хладноћи. Лети је температура често достизала 40 степени. Током сезоне монсуна нека подручја су месецима била под блатом. Па ипак, било нам је много теже подносити уврежена гледишта људи него временске прилике.

Жене нису разговарале са мушкарцима у јавности уколико нису били у сродству и обично нису поучавале мушкарце. Зато смо наилазиле на исмевање и увреде. Током првих шест месеци, само смо нас две биле на седмичним библијским састанцима.  С временом су нам се придруживале заинтересоване особе. Убрзо се формирала мала група. Неки су чак почели да проповедају са нама.

„И даље развијај вештине“

Након отприлике две и по године, послате смо у Бомбај. Елизабет је наставила да пуновремено проповеда, а мене су замолили да помажем свом оцу који је у то време једини преводио библијске публикације на језик канада. Моја помоћ му је добро дошла јер је имао пуно одговорности у скупштини.

Моји родитељи су 1966. одлучили да се врате у Удупи, наш родни град. Док је одлазио из Бомбаја, отац ми је рекао: „И даље развијај вештине, кћери моја. Нека твој превод буде једноставан и јасан. Немој се превише уздати у себе већ остани понизна. Ослањај се на Јехову.“ Био је то последњи савет који ми је дао јер је преминуо убрзо након што се вратио у Удупи. И дан-данас се трудим да то примењујем приликом превођења.

„Зар не желиш да се скрасиш?“

У Индији је уобичајено да родитељи уговоре брак својој деци док су још мала и да их подстичу да заснују породицу. Зато су ме многи питали: „Зар не желиш да се скрасиш? Ко ће бринути о теби када остариш? Зар нећеш бити усамљена?“

Понекад ми је заиста било тешко јер сам такве коментаре слушала врло често. Иако сам пред другима скривала своја осећања, изливала сам срце Јехови у самоћи. Тешило ме је то што сам знала да он не мисли да ми нешто фали због тога што нисам у браку. Да бих ојачала своју жељу да му несметано служим, размишљала сам о Јефтајевој ћерки и Исусу — они нису ступили у брак и потпуно су били заокупљени вршењем Божје воље (Јован 4:34).

Дар од Јехове

Елизабет и ја смо биле блиске пријатељице скоро 50 година. Она је умрла 2005. у својој 98. години. Последњих година живота није могла да чита Библију јер су је очи полако издавале па је већи део дана проводила у дугим, личним молитвама Богу. Понекад ми се чинило да с неким у соби разматра библијски стих а онда бих схватила да разговара с Јеховом. Био је стваран за њу и живела је као да је он поред ње. Увидела сам да је то кључ за постојано служење Богу, као што је било и у случају Јефтајеве ћерке. Дубоко сам захвална Јехови што ми је подарио ту старију, зрелу сестру да буде уз мене у мојој младости и у свим мојим недаћама (Проповедник 4:9, 10).

Заиста доживљавам многе благослове док служим Јехови попут Јефтајеве ћерке! Захваљујући томе што се нисам удала и што примењујем библијске савете, могу да ’непрестано и несметано служим Господу‘ и имам срећан и испуњен живот (1. Коринћанима 7:35).

[Слика на 28. страни]

Мој отац држи јавно предавање у Бомбају 1950-их

[Слика на 28. страни]

Са Елизабет кратко пре њене смрти

[Слика на 29. страни]

Позивање људи на библијско предавање у Бомбају 1960.

[Слика на 29. страни]

Са својим сарадницима у канцеларији за превођење