Пређи на садржај

Пређи на садржај

Пронађимо утеху и тешимо друге

Пронађимо утеху и тешимо друге

Будући да смо несавршени људи, свако од нас се може разболети. Нажалост, неки се боре са тешким болестима. Ако се нађемо у таквој ситуацији, шта нам може помоћи да не паднемо у очај?

Утеха коју нам пружају чланови породице, пријатељи и суверници јесте драгоцена помоћ.

Љубазне речи правих пријатеља су као мелем који нас лечи (Посл. 16:24; 18:24; 25:11). Али прави хришћани не мисле само на себе. Они се труде да ’теше оне који су у било каквој невољи истом утехом којом њих саме теши Бог‘ (2. Кор. 1:4; Лука 6:31). Антонио, један обласни надгледник у Мексику, лично је то доживео.

Антонио се веома уплашио када је установљено да болује од лимфома, једне врсте рака лимфног система. Ипак се максимално трудио да контролише негативна осећања. Како? Учио је напамет песме Краљевства, певао их наглас и размишљао о тексту тих песама. Много му је помогло и то што се наглас молио и читао Библију.

Међутим, Антонио каже да је њему и његовој супрузи веома значила помоћ суверника. „Када би нас притисле црне мисли, звали бисмо једног рођака који је скупштински старешина да дође и да се моли с нама. То би нас утешило и умирило. Захваљујући подршци наше породице и браће и сестара, за релативно кратко време смо савладали негативна осећања.“ Антонио је срећан што има тако добре пријатеље.

Још једна помоћ у време невоље је свети дух који нам је Бог обећао. Апостол Петар је рекао да је Божји свети дух дар (Дела 2:38). То се показало тачним када су многи на Педесетницу 33. н. е. били помазани светим духом. Али свети дух нам и данас стоји на располагању и то у неограниченој мери. Зашто се онда не бисмо често и усрдно молили Јехови да нам га да? (Ис. 40:28-31).

ПОСЕБНО ОБРАТИМО ПАЖЊУ НА ОНЕ КОЈИ СУ БОЛЕСНИ

Апостол Павле је подносио многе тешкоће, а неколико пута се нашао очи у очи са смрћу (2. Кор. 1:8-10). Али он се није претерано плашио за свој живот. Утеху му је пружало сазнање да има Божју подршку. Он је написао: „Нека је благословљен Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе, који нас теши у свакој нашој невољи“ (2. Кор. 1:3, 4). Павле није сажаљевао себе. Оно што је доживео помогло му је да разуме друге и да их теши.

Антонио се опоравио од своје болести и вратио се у путујућу службу. И раније је посвећивао пажњу суверницима, али од тада он и његова супруга посебно обраћају пажњу на оне који су болесни и труде се да их посете. На пример, када је једном приликом посетио једног брата који се борио са озбиљном болешћу, приметио је да не жели да долази на састанке. „Није била ствар у томе да више није волео Јехову или браћу и сестре“, каже Антонио, „већ је проблем био у томе што се због болести осећао потпуно безвредно.“

Да би охрабрио тог брата, Антонио га је замолио да се помоли на једном скупу. Иако се испрва устручавао, ипак се помолио. Антонио каже: „Толико се лепо помолио. После тога је био друга особа и више није имао тај осећај да ништа не вреди.“

Сви се ми, више или мање, боримо са неким проблемима. Али као што је Павле рекао, оно што лично доживимо може нам помоћи да тешимо друге када се и они нађу у невољама. Зато будимо саосећајни и угледајмо се на нашег Бога, Јехову, док пружамо утеху нашој браћи и сестрама.