У НЕКИМ црквама западног и источног хришћанства, као и у неким источњачким религијама, целибат је захтев за свештена лица. Многи сматрају да је то узрок сексуалних скандала међу свештенством, што је у скорије време честа појава.

Зато је на месту питање: Да ли се целибат заснива на Светом писму? Погледајмо прво како је та пракса настала, као и како Бог гледа на њу.

Целибат се дефинише као „одрицање од брака, а самим тим и полних односа, ради потпуног посвећивања Божјој служби“ (Encyclopædia Britannica). Приликом обраћања Римској курији 2006, тадашњи папа, Бенедикт XVI, рекао је да је обавезни целибат „традиција која сеже скоро до времена апостола̂“.

Међутим, целибат није постојао међу првим хришћанима. Заправо, апостол Павле, који је живео у првом веку, упозорио је хришћане да не слушају „заводљиве надахнуте објаве“ оних који, између осталог, „забрањују ступање у брак“ (1. Тимотеју 4:1-3).

Тек у другом веку нове ере, целибат је почео да се уводи у западно хришћанство. Према књизи о историји целибата, „то је било под утицајем новог тренда уздржавања од полних односа који је захватио Римско царство“ (Celibacy and Religious Traditions).

У вековима који су уследили, црквени сабори и такозвани црквени оци заговарали су целибат међу свештенством. Они су сматрали да полни однос прља човека и чини га неподобним за свештеничку службу. Па ипак, „све до X века многи свештеници, па чак и неки бискупи,  имали су жену“ (Encyclopædia Britannica).

Целибат је за свештенство био уведен као обавезан на Латеранским саборима, одржаним у Риму 1123. и 1139. године. То је до дан-данас остао званичан став Римокатоличке цркве. Тиме је Црква спречила слабљење моћи и губитак материјалних средстава, до чега би долазило када би свештеници својој деци преписивали иметак.

Из Божје Речи, Библије, јасно се види шта Бог мисли о целибату. У њој читамо да је Исус рекао да су се неки, баш као и он, „добровољно одрекли женидбе ради небеског краљевства“ (Матеј 19:12). И апостол Павле је говорио о хришћанима који су одлучили да не ступају у брак „ради добре вести“ (1. Коринћанима 7:37, 38; 9:23).

Међутим, ни Исус ни Павле нису рекли да је то обавезно. Исус је рекао да је самаштво „дар“ који немају сви његови следбеници. А када је Павле препоручио самаштво, искрено је рекао да је то само његово мишљење, а не заповест од Господа (Матеј 19:11; 1. Коринћанима 7:25).

Поред тога, из Библије се види да су многи хришћански надгледници у првом веку, укључујући и апостола Петра, били ожењени (Матеј 8:14; Марко 1:29-31; 1. Коринћанима 9:5). У Римском царству у то време је било много блуда. Зато је Павле написао да хришћански надгледник треба да „има само једну жену“ и да његова „деца треба да му буду послушна“ (1. Тимотеју 3:2, 4).

То нису били бракови без полних односа, јер се у Библији отворено каже: „Муж нека извршава своју брачну дужност према жени [...] Не ускраћујте се једно другоме“ (1. Коринћанима 7:3-5). Јасно је да целибат није захтев од Бога нити је обавезан за хришћанске надгледнике.

Ако целибат није обавезан, зашто су Исус и Павле говорили о самаштву у позитивном светлу? Зато што оно може особи дати више простора да проповеда добру вест. Они који нису у браку могу учинити више у служби Богу пошто су поштеђени обавеза које брак носи са собом (1. Коринћанима 7:32-35).

Узмимо за пример Давида, који је одлучио да напусти добро плаћени посао у Мексико Ситију и пресели се на сеоско подручје у Костарики да би тамо проповедао. Да ли се показало добрим што је био самац? „И те како“, каже он. „Није било лако привићи се на нову културу и другачији живот, али пошто сам само о себи морао да бринем, период прилагођавања је био безболнији.“

Клаудија, која се такође преселила на подручје на ком је била потребна помоћ у проповедању, каже: „Уживам док проповедам овде. Када видим како Бог брине о мени, моје поверење у њега и пријатељство с њим су још јачи.“

Самаштво не мора бити тешко. Клаудија каже: „Било да си у браку или ниси, бићеш срећан ако дајеш све од себе у служби Богу“ (Псалам 119:1, 2).